Osvanuo je lep i sunčan dan. Moj dečko i ja smo se uputili na parking iza Sava centra gde je bilo okupljanje putnika za put u etno selo Stanišiće. Kao što su nam iz agencije dan ranije javili sms-om, okupljanje je bilo zakazano za pola 8, a polazak za 8 časova. Kada smo stigli, javili smo se našem vodiču Suzani, koja je pronašla naša imena na spisku i rekla nam koja su naša mesta u autobusu. Inače, da biste „dospeli“ na taj spisak, potrebno je da nakon što kupite kupone pozovete agenciju i kažete im broj kupona da biste tako rezervisali svoje mesto na ovom prelepom putovanju. Kada su se svi putnici udobno smestili na svoja mesta, autobus je krenuo i to tačno u 8 časova. 

U 9:45 smo prešli granicu, na kojoj smo se baš kratko zadržali i niko nam nije ni tražio lične karte ili pasoše, ali svakako treba poneti nešto od ta dva. Dok smo se vozili Suzana nam je pričala o prvom mestu na kojem smo napravili pauzu, o banji Dvorovi. U 10 časova smo stigli u banju, gde smo proveli 45 minuta. Prvi utisak nam je bio da tu zaista nema ništa da se obiđe, ima par bazena, koji su naravno bili prazni jer nije sezona, jedan kafić, parkić i česma sa termo-mineralnom vodom čija je temperatura 75 stepeni. Vreme smo proveli uživajući na suncu na klupici u parku. 

Sledeće stajalište je bila Bijeljina, gde smo stigli u 11:05 i ostali do 12:45. Kada smo se „iskrcali“ iz autobusa, Suzana nas je odvela do manastira Svetog Vasilja Ostroškog. Ispred manastira nam je ukratko ispričala nešto o njemu, objasnila nam je kako da dodjemo do centra grada i do mesta gde nas je čekao autobus. Takođe nam je rekla gde su najbliže menjačnice, jer u Bijeljini se plaća isključivo konvertibilnim markama, dok u Stanišićima primaju i marke i dinare i eure. Manastir je zaista jako lep, unutra je sav u freskama, napolju ima lepo dvorište i odvojen deo za sveće, trebalo bi ga obavezno videti. U centru grada se nalazi spomenik žrtvama rata iz 1995. godine i ono što je nama bilo jako interesantno je što je tu odmah i košarkaški teren. Centar grada kao i svaki drugi, sa puno kafića, prodavnica, trafika... Mi smo odlučili da se tu malo prošetamo i sednemo u gradski park, koji je po našem mišljenju najlepše mesto u Bijeljini koje smo mi videli. U parku ima i kafić koji je jako lepo izgledao, onako u drvetu, ali mi smo odlučili da uživamo u prirodi. 

Ušli smo u autobus u dogovoreno vreme i krenuli put Stanišića. Dok smo bili u Bijeljini, Suzana nam je pričala da nam je usput jedna ruska crkva i svi smo se složili da stanemo na kratko da je posetimo. U 13 časova smo stigli do crkve Svete Petke i tu smo se zadržali 15 minuta. Zaista izgleda impresivno, sa zlatnim kupolama, unutra divno oslikana, velika. 

U 13 i 20 smo stigli u etno selo Stanišiće. Usput nam je vodič pričala o etno selu, rekla nam za dva restorana, Konobu, koja se nalazi unutuar etno sela, i restoran Semberski salaš koji se nalazi odmah ispred etno sela.  Rekla nam je da je polazak za Beograd u 18 časova, ali da je u 16:30 fakultativna poseta marketu Fis Vitez, ali o tome nešto kasnije. 

Kada smo ušli u etno selo, prvo što sam pomislila je da izgleda kao da je iz neke bajke. Na ulazu sa leve strane se nalazi kula na koju smo se popeli (mada su stepenice malo strme) i odakle smo imali sjajan pogled na ovo magično mesto. Jedva sam čekala da siđemo odatle i da krenemo da obilazimo sva ta mestašca. Prvo što se vidi kad se uđe je Nojeva barka koja se nalazi na jezeru čija je voda kristalno čista. Više od sat vremena smo obilazili, prelazili preko mostova, od kojih sam za jedan zapamtila da je replika sarajevskog mosta, posetili smo i mali zoo vrt sa kozama, ovčicama, ima i jedan prelepi pas tu, a labudovi i patke se slobodno kreću po selu, ulaze u vodu i imaju svoje divno napravljene kućice od pruća. Posetili smo i crkvu Svetog Nikole, za koju je pisalo da je replika crkve sa Aljaske. Bili smo i u suvernirnici gde možete da kupite nešto što će vas podsećati na ovo čarobno mesto. Kada smo se umorili od šetanja i slikanja, seli smo u kafić koji pripada restoranu Konoba i naručili coca-colu koja košta 3km (1,5 eura), neskafu od 2,5 km, produženi espreso od 1,5 km i dva kolača koja su koštala po 5 km (2,5 eura). Mesto je zaista idilično, romantično i bajkovito, ne može rečima da se opiše, mora da se vidi. 

U 16:30 smo krenuli do tog marketa Fis Vitez, za koji nam je Suzana rekla da je jeftiniji nego naši marketi u Beogradu. Mi nismo stekli taj utisak, ali dobro, ko je hteo mogao je da kupi neki sltakiš ili kafu kojih nema kod nas. 

U 17:45 smo se vratili u Stanišiće da sačekamo i pokupimo putnike koji nisu išli do marketa. U 18 časova smo krenuli kući i uz kratko zadržavanje na granici kod Sava centra smo bili u 20:30. 

Svima toplo preporučujem ovo putovanje jer zaista ima šta da se vidi, etno selo je božanstveno, čitava organizacija je bila odlična, uvek smo kretali u dogovoreno vreme, Suzana je bila divan vodič, lepo nam je pričala o svakom mestu koje smo obilazili i odgovorala je na sva naša pitanja.

Za kraj još malo slika iz Stanišića...