Potreba za adaptacijom nekog dramskog teksta obuhvata uvek različite ideje, ambicije i želje. U našem slučaju uticala je želja da se na scenu popnu „Dva lopova“, jednočinka Branislava Nušića. Kako je njegova „mala komedija“, nastala 1919. godine, ispunjavala oko pola časa pozorišnog trajanja, adaptatori su se poduhvatili mukotrpnog posla da isčeprkaju u obimnom Nušićevom komediografskom opusu one motive kojima bi se, kombinovanjem i dopunjavanjem, pomoglo proširenje osnovne teme ovog autorovog dramoleta. Pošlo se od premise da je sam Nušić u svom stvaralaštvu koristio slične ideje, motive, čak iste ličnosti pod drugim imenima – u komponovanju različitih dramskih situacija. Tako se poseglo za odlomcima (scenama, fragmentima, citatima), za spajanjem likova i povezivanjem scena iz njegovih: „Pokojnika“, „Dva lopova“, „Gospođe ministarke“, „Dr“, „Sumnjivog lica“…
Obogaćeni su karakteri, komične situacije i suštinska linija Nušićeve dramaturgije. Vodilo se računa da se nigde ne povedemo iskušenjem da osavremenjavamo i dodatno aktuelizujemo njegove moralne stavove i dramska rešenja. Zadržano je vreme, pojmovi i stil 1937, godine nastanka „Pokojnika“.
Na kraju se dobila interesantna satirična komedija, sa elementima trilera, bogatog zapleta i likova u njoj. Aktuelnost koja iz nje izbija samo dokazuje neprevaziđenost snage Nušićevog duha, njegove pronicljivosti i majstorstva njegovog dramskog stvaralaštva. Sve se ukomponovaloi deluje kao da je naš veliki komediograf sam, bez naših skromnih intervencija, napisao ovakve „Lopuže“, koje su sada, kao pozorišna predstava pred gledaocima Pozorišta „Slavija“.
Velimir Mitrović
